Pošto imitiraju mnoge uobičajene pojave u starosti nekada je veoma teško otkriti suptilne forme tiroidne disfunkcije. Iko mogu da budu malo izmenjene, normalne vrednosti tiroidnih testova koje se primenjuju u opštoj populaciji važe i za grupe stanovništva u odmaklom životnom dobu. Treba uzeti u obzir faktore kao što su istovremena pojava drugih akutnih ili hroničnih bolesti, promene stanja ishrane, mentalne promene kao i primena nekih lekova, dijagnosznih sredstava i postupaka.

Kako je rečeno, hipertiroidizam u starijih je mnogo češće izazvan hiperfunkcijskim autonomnim čvorovima nego hiperaktivnom, žlezdom u celini. Zbog toga su satrije osobe znatno bolji kandidati za primenu terapijske doze radiojoda nego osobe sa difuznom strumom. Ako se radi o većoj strumi sa više čvorova tada je pogodno operisati žlezdu jer je verovatnoća izmicanja terapijskoj dozi veća u polinodoznoj strumi. Bolesnik se priprema lekovima, tio-namidima i kada se metabolizam stabilizuje, pristupa se operaciji.

Ako nema drugih težih bolesti niti osoba uzima lekove koji mogu da utiču na laboratorijske rezultate, nizak TSH u starijih znači hipertiroidizam. Rutinski meri se i slobodni tiroksin koji je pogodan za praćenje efekta terapije. često se pregledom ovih osoba nalaze promene srčanog ritma, na prvom mestu dtreperenje pretkomora sa potpuno nepravilnim radom komora (apsolutna aritmija). Pažljivim pregledom može se naći čvor u štitastoj žlezdi.

Kada se pomisli da u starije osobe postoji snižena funkcija štitaste žlezde, treba na prvom mestu uraditi test za merenje TSH po mogućstvu ultrasenzitivnim postupkom. Na ovaj način se zaobilaze nepotrebna i skupa ispitivanja drugim postupcijma i smanjuje se verovatnoća greške zbog pogrešne interpretacije manje specifičnih i osetljivih postupaka. Merenje slobodnog tiroksina obaviće se u daljem postupku, kada je potvrđena hipofunkcija štitaste žlezde jer je on pogodniji za praćenje efekta terapije.

Opasnost od tiroidnih poremećaja je sve veća sa starenjem tako da su tiroidni poremećaji najbrojniji u starih žena. Tiroidni poremećajui često izmiču pažnji i ostaju neprimećeni pošto njihovi simptomi često imitiraju pojave koje se očekuju u starenju. To se naročito odnosi na hipotiroidizam pošto se on odlikuje uopštenim usporavanjem svih funkcija, posebno mentalnih ali i fizičkih, opadanjem telesne temperature i nepodnošenjem hladnoće, dobijanjem u težini, zatvorom, porastom lipida u serumu itd.

Iz nepoznatih razloga dojka je sposobna da preuzima jod iz cirkulacije. Osim toga, primena joda popravlja različite smetnje u dojkama, među kojima je i povoljan efekat joda na fibrocističnu displaziju dojke.

Radioaktivni izotopi se ponašaju kao i stabilne forme elemenata i pojavljuju se u mleku. Zbog toga NIJE DOZVOQENA primena rdiaoktivnog joda u majki koje doje. Propiltiouracil i drugi tionamidi prolaze u mleko i mogu da se koriste samo u najmanjoj dozi koja kontroliše hipertiroidizam. Tiroksin takođe prolazi u mleko ali uz adekvatno dozranje nema opasnosti da izazove bilo kakve promene kod deteta.

Pošto je hipertiroidizam u Bazedovljevoj bolesti izazvan antitelima koja prolaze kroz posteljicu, moguće je da izazovu i prolazni hipertiroidizam kod novorođenčeta. Poremećaj je prolazan i ne zahteva lečenje. Lekovi koji se koriste u lečenju hipertiroidizma majke prolaze kroz placentu i mogu da izazovu pojavu prolazne strume u bebe. Struma je posledica dejstva lekova na proizvodnju tiroidnih hormona u štitastoj žlezdi ploda. Poremećaj je prolazan i spontano se povlači ali je svakako neželjen i treba učiniti sve da se ne pojavi.

Faze i promene u posleporođajnom tiroiditisu:

Hipertiroidizam

• Zamor
• Nesanica
• Uznemirenost
• Razdražljivost

Hipotiroidizam

• Zamor
• Depresija
• Brze promene raspoloženja
• Dobijanje u težini

Posleporođajni tiroiditis spontano prolazi posle nekoliko meseci; ima tendenciju da se ponovo javlja posle nove trudnoće. Neka ispitivanja navvode da je opasnost od pojave trajnog hipotiroidizma veća ako se tiroiditis ponavlja.

Posle 6 meseci do dve godine od porođaja može da se javi zapaljenska bolest štitaste žlezde koja se naziva posleporođajni tiroiditis. Opisana je 1956. godine i od tada se sve češće zapaža tako da se danas ocenjuje da se javlja u jedne od 20 porođenih žena. Bolest je obično bezbolna, odlikuje se strumom (uvećanjem štitaste žlezde) koja obično nije velika. Smetnje najčešće nastaju zbog izlaska tiroidnih hormona iz oštećenih skladišta (folikula) u žlezdi. Pošto je proces privremen, hipertiroidizam koji zbog toga nastaje je ograničenog trajanja.