Radioaktivni jod

U svetu (ali ne i kod nas) radioaktivni jod je vrlo rasprostranjen način lečenja hipertiroidizma. Lečenje je zasnovano na činjenici da su tiroidne epitelne ćelije (folikulske ćelije) jedine u organizmu koje imaju sposobnost da vezuju jod. Ima drugih ćelija koje mogu da ga preuzimaju (želudačna sluznica, pljuvačne žlezde) ali ga ne vezuju i ne zadržavaju. Kada se primeni radioaktivni jod, tiroidne ćelije ga apsorbuju, koncentrišu i bivaju oštećene ili uništene radijacijom koju izotop zrači. Pošto se radiojod ne koncentriše u drugim ćelijama tela, posebno kada je tiroidna žlezda hiperaktivna i preuzima sve tragove unetog joda, izlaganje radijaciji je minimalno i praktično nema neželjenih efekata ove terapije. Radioaktivni jod se uzima na usta i nije potrebno da bolesnik leži u bolnici zbog ovog načina lečenja. Potrebno je da prođe više nedelja da bi radioaktivni jod ispoljio svoje potpuno delovanje ali se i poslednji tragovi izotopa gube iz tela samo za nekoliko dana. Većina bolesnika se izleči posle samo jedne doze radioaktivnog joda. Jedini značajan neželjeni efekat terapije radiojodom je razvoj hipotiroidizma. Druge promene kao što su blaga nelagodnost, prolazni bol u području žlezde su minimalni, zanemarljivi i prolazni u prvih nekoliko dana posle primene izotopa. Hipotiroidizam se javlja posle više meseci i godina od primene izotopa ali je stopa javljanja srazmerna vremenu posle aplikacije; 10 godina posle radiojoda više od 75% lečenih razvija hipotiroidizam. Hipotiroidizam se mnogo lakše kontroliše i leči od hipertiroidizma. Nema dokaza da radioaktivni jod ima bilo kakav uticaj na kancer štitaste žlezde ili bilo gde u telu, niti da utiče na mogućnost trudnoće i porođaj zdravog novorođenčeta. Naravno, radiojod se ne sme dati u trudnoći jer bi uništio i štitastu žlezdu ploda.

Možda je na ovom mestu korisno reći da ima mnogo različitih izotopa joda. Izotopi koji se koriste u dijagnostici nemaju toksični efekat na ćelije za razliku od izotopa 131J koji se koristi u terapiji i koji ima citotoksičnu aktivnost zbog čega se i primenjuje u lečenju naročito autonomnih oblika hipertiroidizma. Pojedinačni, solitarni, čvor koji autonomno, bez povratne kontrole luči višak tiroidnih hormona (toksični nodus) je najbolji primer za efikasnost radiojoda. Pošto je ostali deo tkiva žlezde neaktivan sav radiojod preuzima hiperaktivni deo žlezde. Kada hiperaktivni nodus prestane da funkcioniše, ostatak žlezde može da se oporavi i da preuzme potrebnu aktivnost tako da se izbegava hipotiroidizam. Difuzna toksična struma u Bazedovljevoj bolesti u celosti preuzima radiojod tako da je verovatnoća za pojavu hipotiroidizma godinama posle primene preparata znatna. Polinodozna toksična struma takođe može da se leči radiojodom ali je verovatnoća neuspeha (zaostalog hipertiroidizma ili hipotiroidizma) velika. Za razliku od tionamida, radioaktivni jod predstavlja definitivnu formu lečenja; ako je dat u dovoljnoj dozi nema razloga se očekuje ponovna pojava hipertiroidizma.